Depresija je stanje koje negativno utiče na mnoge oblasti života. Osećanja tuge, praznine, beznađa, besmisla, krivice, crne misli i manjak volje i snage, po pravilu, dovode i do povlačenja u sebe i narušavanja socijalnih veza. S druge strane, upravo ovo povlačenje intenzivira osećanje usamljenosti, neshvaćenosti i različitosti od bliskog okruženja, što dodatno produbljuje depresiju i otežava oporavak.

Povlačenje iz socijalnih odnosa kod depresivnih osoba ima različite uzroke. Pad energije i nedostatak volje mogu biti toliko intenzivni da neke uobičajene svakodnevne aktivnosti, kao što je nameštanje kreveta, predstavljaju prevelik napor. Napor iziskuje i održavanje odnosa sa drugim ljudima, tako da depresivna osoba često odlaže da odgovori na poruke ili pozive, otkazuje dogovorene planove i izbegava susrete. Ako ipak učini taj napor i do susreta dođe, depresivno raspoloženje i crne misli otežavaju ili sasvim onemogućavaju autentičnu razmenu, tako da se umesto lekovite bliskosti i razumevanja javlja osećanje neshvaćenosti, otuđenosti i usamljenosti, ali ovoga puta ne u samoći svoje sobe, već među ljudima.

Jedna od osnovnih ljudskih potreba tokom čitavog života je kontakt sa drugim ljudima. Bebi su roditelji potrebni ne samo da zadovolje njene fizičke potrebe, već i emotivne: roditelj je taj koji prepoznaje i odgovara na bebin osmeh, umiruje je kad je uznemirena, uči da prepoznaje, imenuje i podnosi različite emocije i da sebe i druge posmatra kao bića koja misle i osećaju.

Potreba za ljubavlju, bliskošću i razumevanjem može se ispuniti samo u odnosu s drugim ljudima, a kvalitetni odnosi u najranijem uzrastu predstavljaju vakcinu koja gradi zdravu bazu pri potonjim susretima s različitim nedaćama, a u mladom i odraslom dobu sigurnosnu mrežu koja pomaže u prevladavanju kriznih perioda.

Usamljenost povećava verovatnoću nastanka mentalnih  i fizičkih teškoća

Jednu od najvećih teškoća starijeg životnog doba predstavlja osiromašenje društvenih kontakata, tako da su programi psiho-socijalne podrške za starije osobe usmereni upravo na prevladavanje usamljenosti. Usamljenost povećava verovatnoću nastanka različitih mentalnih, ali i fizičkih teškoća, čime negativno utiče na kvalitet života, a neka istraživanja pokazuju da usamljene osobe žive kraće u odnosu na osobe koje imaju ispunjujuće odnose s drugima.

Iako su kvalitetni socijalni odnosi važan činilac mentalnog zdravlja, depresivna osoba je, zbog same prirode tegoba, u riziku da upadne u začarani krug, gde depresija dovodi do povlačenja iz društvenih odnosa, čime se depresija dodatno produbljuje, a održavanje bliskih odnosa postoje još teže. Zato je neophodno da osoba koja je depresivna načini aktivan napor, suprotan svojoj potrebi za povlačenjem, kako bi održala društveni život. Šta to u praksi znači?

Prvi korak predstavlja razumevanje povezanosti između depresije i socijalne izolacije. Pored subjektivnog doživljaja usamljenosti, osiromašenje socijalnih odnosa je uobičajeni pratilac, ali i činilac depresije. Mada izbegavanje napora kontakta s drugim osobama može doneti kratkotrajno olakšanje, ovakav obrazac reagovanja zapravo produbljuje depresiju – olakšanje koje nastupa nakon izbegavanja da se stupi u socijalne odnose deluje kao nagrada koja učvršćuje izbegavajuće ponašanje, tako da je svaki naredni put sve teže odgovoriti na poruku ili ostvariti susret u realnosti. Zato je važno da se, kao protivteža ovoj tendenciji, uspostavi sistem nagrađivanja poželjnog ponašanja.

U stanjima izraženije depresije druženje zahteva značajan napor, tako da je važno da osoba svaku aktivnost koja doprinosi održavanju socijalnih odnosa posmatra kao uspeh i da ga sama imenuje na taj način. Nagradu može da predstavlja vezivanje društvenih aktivnosti za druge aktivnosti koje voli da radi – npr. vožnja bicikla u paru, odlazak u bioskop itd. Pri osmišljavanju društvenih aktivnosti bitno je da se postave ciljevi koji su realistični, odnosno da se pronađe mera tako da druženje ne bude preplavljujuće i ne dovede do dodatnog iscrpljivanja koje bi moglo da produbi depresiju.

Druženje je važno, ali i kvalitet odnosa sa drugima

Drugo važno pitanje je kvalitet socijalnih odnosa. Naime, depresija ne samo da umanjuje volju za aktivnostima koje doprinose održavanju društvenog života, već utiče i na njihov kvalitet – depresivna osoba se često u društvu povlači i ćuti o tome kako se oseća, ili počinje da igra ulogu vesele osobe kako bi izbegla nerazumevanje ili osudu okruženja.

Povlačenju doprinosi i to što bliski prijatelji često ne umeju da na odgovarajući način podrže depresivnu osobu, već svojim reakcijama umanjuju značaj njenog iskustva (npr. česte su izjave kao što su „Nije to toliko strašno“, „Samo treba da pozitivno razmišljaš“ itd.).

Rešenje je u iskrenoj i otvorenoj komunikaciji o tome kako se osoba oseća, šta joj je potrebno, i u sagledavanju reakcija i postupaka bliskih ljudi koje joj odmažu i doprinose tome da se još više udalji. Posebno je važno da se razgovara i o osećanju krivice i doživljaju sopstvene neadekvatnosti u odnosu s bliskim osobama, pošto ovi pratioci depresije dodatno doprinose povlačenju iz društvenih odnosa.

Prethodna godina je zbog preporuke o fizičkom distanciranju osiromašila naš uobičajeni društveni život, a time i mnogima otežala borbu protiv depresije i doživljaja izolovanosti. Prvu pomoć mogu da pruže savremena sredstva komunikacije.

Pored toga što nam omogućavaju da budemo u kontaktu i kad nismo fizički blizu, ove tehnologije za osobe koje se bore s depresijom predstavljaju važan međukorak u obnavljaju i održavanju socijalnih kontakata time što pružaju izbor da se u odnos uključuju u trenutku i meri koji odgovaraju njihovim potrebama i mogućnostima. Međutim, važno je da ove oblike povezivanja posmatramo pre svega kao dopunu, a ne kao potpunu zamenu za odnose u kojima sa dragim ljudima ne delimo samo psihičku bliskost već i (bezbednu) fizičku blizinu.

Autorka: Jelena Vidić, psihološkinja i psihoterapeutkinja, Centar za shema terapiju Beograd

Posetite chat server našeg vebsajta, mesto za LGBTIQA razgovore